Научна монографија др Милене Медић под називом MUSICA ANTE OCULOS: ekfraza i njene vrline ἐνάργεια i ἐκπλήξις u vokalnoj muzici na razmeđu 16. i 17. veka објављена је у издању Факултета музичке уметности.
Монографија др Милене Медић MUSICA ANTE OCULOS: ekfraza i njene vrline ἐνάργεια i ἐκπλήξις u vokalnoj muzici na razmeđu 16. i 17. veka није проистекла ни из дипломског, ни магистарског или докторског рада, нити представља збурку саопштења ауторке са научних скупова, већ оригиналан резултат потпуно новог научног истраживања. У фокусу књиге је старогрчки концепт ekphrasis у значењу посебне врсте говора (logos) који оно, говором живописно показано (enargeia), смешта пред умне очи (ante oculos) слушаоца или читаоца са крајњом тежњом да у њему побуди одговарајућу емоцију (pathos) и зачуђеност (ekplexis). Савремени теоријско-концептуални оквир екфразе обележен је, међутим, процесом деформације и деконструкције њеног изворног значења и смисла, сводећи екфразу на вербалну репрезентацију визуелне репрезентације (слике, скулптуре), што је у антици био само један, познији и не најкарактеристичнији аспект екфрастичног говора. Књига отуда настоји да поново промисли екфразу враћањем њеном изворном античком теоријско-концептуалном оквиру (у философији и реторици) и разматрањем њеног културног повратка у уметничкој (музичкој) теорији и (композиционој) пракси, реторици и философији, у видокругу маниризма и раног барока. У подручју такозване нове музике, где припадају мадригали и мотети на линији од musice reservate до seconde prattice, где су се књижевни и музички укус времена прожимали, акцентовање репрезентационе-и-експресивне суштине како у погледу на однос музике и поетског текста у делу вокалне музике, тако и у погледу на праксу извођења, испољавало је сву саображеност општем културном процесу реторизације уметности, па тако и песништва и композиције. Реторичка парадигма италијанског хуманизма отворила је могућност креирања значења кроз језик и прагматику (поетског и музичког) говора. Корен нове бриге музике за репрезентацију-и-експресију поетског текста није била сликa или копија, већ говор. То да се нови композициони манири мадригала и мотета, такозвани мадригализми, испољавају као експресивна онеобичавања, као аристотелски „туђ дах‟ који узвишава и задивљује, и као композициона одступања од интервалских, синтаксичких и етичких норми строгог контрапункта (musica osservata и prima prattica) франко-фламанских полифоничара генерације Жоскена де Преа, значи пре свега да захтевају измештање из нормиране перспективе разумевања и последично слушања. Судећи према критичким коментарима мадригалске и мотетске музике Чипријана де Рореа, Орланда ди Ласа, Луке Маренција, Карла Ђезуалда, Луцаска Луцаскија, Клаудија Монтевердија и других, мадригализми су од почетка били ослобођени захтева визуелних уметности за веродостојношћу и сличношћу (eikon) спољашњој реалности и отворени за виђење умним очима (fantasia). Посебна перспектива слушања сугерише да мадригализме треба разумевати као творевине ума, постварене у смисаоној језичко-стилској форми, помоћу речи и гласа, а чије говорно садејство има за крајњи цињ живописно предочавање и у исто време покретање одговарајуће емоције и зачудности код слушаоца. Musica ante oculos (музика пред очима ума) подразумева мадригализме као figure mentis, а не као пиктурална, дескриптивна или иконичка средства. У светлу тога, савремено схватање мадригализама које у име музичке дескрипције/депикције, тонског сликања речи, пиктуралних ефеката или иконичких поступака редукује њихов крајње широк репрезентациони-и-експресвни опсег на најмање карактеристичне појаве какве су музика за очи, нумерички симболизам, ономатопеја, солмизациони soggetto cavato delle parole и сличне специфичне технике музичке нотације које спадају у подручје музичке криптографије намењене певачима као врста лудичког позива и потичу још из позне средњовековне праксе ars subtilior — интерпретативна је грешка у историјском и теоријско-концептуалном смислу. То је зато што такво схватање почива на идеји опонашања или подражавања спољашње природе (што је смисао латинске речи imitatio), а не на идеји интенционалне репрезентације-и-експресије неке реалности и њеног умног виђења (што је смисао старогрчких концепата mimesis и fantasia) и исто тако што у основи има пиктуралну, а не реторичку премису, слику, а не говор. У комуникационом ланцу композитор-дело-реципијент савремено схватање мадригализама потире последњу и најважнију карику — cognoscenti или културно квалификовану публику musice reservate и seconda prattice. Увид у готово једногласно античко и ренесансно-и-ранобарокно промишљање о екфрази и њеним врлинама као продуктивима грандиозног, силног и узвишеног стила (ipsos), баца у овој књизи, кроз парадигме тог стила, сасвим ново светло како на композициону праксу тако и на музичку теорију овог периода.
